Arhiv novinskih tekstova o Ljubinju i Ljubinjcima

Baci marku

nedjelja, 07 novembar 2010 17:45

...

Najstarija osoba na svijetu, Francuskinja Eeni Blanљar, umrla je u noжi srijeda na иetvrtka u 115. godini. Vijest veж mjesecima zaokuplja paћnju javnosti.

To љto je Todor Bukviж iz Ljubinja doћivio 125. komљija mu Miloљ Pupiж 124. Risto Kalajdћiж 113. Рuro Samopjan 112. Mara Betegalo i Danica Budimиiж stotinu desetu godinu, te na desetine drugih vjeиno mladih Hercegovaca… nikog nije ni zanimalo. U svijetu su mislili da su ustaљe sve Srbe pobacale u jame, te da ih viљe u Hercegovini i nema.

...

Piљe Slaviљa SABLJIЖ

U selima nema ni Srba ni Hrvata

Maksim Miloљeviж je prvi povratnik u selo Иavaљ, u donjem delu hercegovaиkog Popovog polja, koje je pre rata pripadalo trebinjskoj, a sada opљtini Ravno. Doљao je na ognjiљte sa suprugom Vinkom i smestio se u kuжicu od svega osam kvadrata. "Ognjiљta su nam poruљena i popaljena, u selu joљ nema naroda, ni struje, ali sliиna je situacija i u selima u kojima su do poslednjeg rata ћiveli Hrvati", kaћe Maksim.

Neљto kasnije, iz Ljubinja, u Иavaљ se vratio i njegov kum Velemir Mijatoviж sa suprugom Milosavkom.

- Muиili smo se u teљkim uslovima, pa prikupismo malo stoke: dve krave i neљto ovaca, pa smo i malo zemlje obraрivali. Onda nam obeжaљe donaciju, na koju smo duћe иekali, ali, љto je najvaћnije, kuжu su nam izgradili. Uslovna je, moћe se u njoj stat (stanovati) - poиinje svoju priиu Miloљeviж i nastavlja:


[You must be registered and logged in to see this image.]
Pomogla drћava: Miloљeviж ispred obnovljene kuжe

- Samo imaљ drugi problem: nema struje! A i okolina sela pogorela u poћarima - nemaљ љume, nemaљ hlada, sunиeva kugla ћeћe. Pa i ova hrana љto se sigura (spremi) trebaљ je odmah potroљiti. Ako je ne potroљiљ odmah, moraљ je baciti setenjima (psima)! I tako... Љto se tiиe meрuljudskih odnosa, nemamo problema ni sa kim, dolaze nam u posete bivљe komљije, i Hrvati i muslimani, oni s kojima se poznajemo...

Baљ jutros bio mi jedan Vuk, musliman iz Stoca... Doљao, milo mi љto je doљao. Samo, problem, brate, љto struje nema. I put loљ, zarastao u draиu, u kupinu... Neљto su nasipali neki dan, hoжe li nastaviti - ne znam.
Samo joљ da se neko vrati


- Slaba je kupovna moж hercegovaиkog naroda. Firme ukinute, ne rade fabrike, preduzeжa. Ne moћeљ puno s ovim crnim penzijama, evo, i meni su je smanjili, ali, dobro, ne ћalim se. Znaиi, tu su nas prevarili, dobro, neka, nije bitno. Ja bih ћivio i bez penzije.

Svaki иovek koji je zdrav ovde moћe da ћivi bez penzije, ako ima imanje! Mom kumu Velemiru obeжali su da жe renovirati kuжu. Moћda bi se joљ ko vratio u Иavaљ kad bi mu pomogli da krene - sa setom govori Maksim Miloљeviж.

Pa nastavlja Maksim, skreжuжi pogled malo niћe ka polju:

- Uslova za ћivot ima. Ovo polje, vidite li koliko je, ja mu znam svaki brazdu, nekad sam bio meрu najboljim domaжinima u celom Popovom polju. Imao sam kombajn, traktor... sve sam to ja obraрivao, sebi i drugome. Nijedne ledine nije bilo.

Danas jeste da je ћivot teћi, a, opet, vidim, evo, dolaze ovde zemljoradnici iz 20 kilometara udaljenog Ljubinja - neko sadi papriku, neko duvan, nije im lako, ali... Kriza je svetska, oseжa se. Kriza je svugde, meрutim, ko je radnik, ko je zdrav, njemu nema velike krize: ne moћe da se obogati, s tim se slaћem...

Ali, isto tako, ne mora da ћeli kaљiku mleka, kilo sira, ne mora da ћeli paradajz, papriku... Pa, ako ne moћe jagnje prodati po љest maraka od kila, moћe poљto moћe! Vazda ima novca, vazda neko ћeli neљto da kupi. Ali, veжi kapital se u poslednje vreme ne moћe ostvariti.

Maksim je ipak zadovoljan. Ima dve krave, dobro stado ovaca, od stotinu brava i malo jaиe, veж pominjanu penziju. Proљle godine zasejao je lubenice, pa je sve propalo, ove godine useve je u poplavljenom Popovom polju odnela voda.

- Od poljoprivrede viљe niљta nisam radio. Imam traktor. U osnovi je dobroe: kжerke mi se poudale, sin radi. Meni je 63. godina, a mlaрima, evo kuжe - ako hoжe, neka doрu tu i rade, ako neжe, neka nas onda bar posete vikendom. Љto se tiиe ћivota ovde, najgore je zimi. Leti, hajde i nekako, a zimi noж nikako da proрe. Imam plinsku lampu, nameravam da kupim agregat i televizor, da vidim svet! Bar dva-tri sata uveиe. Zimi je baљ neugodno. Da ima naroda, bilo bi drugaиije, a nema nikoga. Samo nas иetvoro, kao иetiri жuka!

Nema sreжe dok se ne kaћe istina

Maksim Miloљevioж kaћe da nekome nije u interesu pomirenje naroda i da je velika nevolja љto je protiv toga vodi propaganda.

- To je belaj! Reиe mi neki dan jedan иovek: eno te na internetu. Piљe da nas ima dvesta koje optuћuju za rat, za Ravno. Ma, иoveиe boћji, ja sam iz Иavљa bio izbegao u Strujiжe i Koteze. Ma neka kaћu jesmo li ja i Velemir ikome od tamoљnjih ljudi rekli "tamo se pomakni". Nego smo te Hrvate pomagali. Neka oni kaћu, ћivi su, je li tako bilo? I љta жe da kaћu deca 20 godina posle rata nego je li to taj Maksim koji je pravio belaj.

Ljudi moji, nama sreжe nema dok se ne kaћe potpuna istina! Je li bilo zlo? Bilo je zlo, evo ovde, 1941, ali narod se opet izmirio. U ratu nema naroda koji nije stradao, ali neka se kaћe istina, a ko je kriv, neka odgovara, pa da mi je roрeni brat - kaћe Maksim.

Razgovaramo nekoliko dana posle sluћenja 69-godiљnjeg pomena 101 ћrtvi ustaљkog zloиina iz ovog sela, u avgustu 1941. godine. Neminovno je pitanje sagovorniku kako je teklo pomirenje posle Drugog svetskog rata i kako bi trebalo da teиe posle ovog poslednjeg.

- Pa ovako - priиa Maksim Miloљeviж. - Ja se seжam, kao deиak, podignut je spomenik ovde na mestu. Tom иinu je prisustvovalo dosta naroda. Dolazilo je tu potom i hrvatsko i muslimansko stanovniљtvo, a onde je (pokazuje rukom) bila jedna ledina: na njoj bi bila proslava, iz danaљnjeg ugla иudno: kakva proslava kod mesta gde su poubijani ljudi, ali tako je bilo.

Tu se, u okviru proslave, organizovao i turnir u malom fudbalu. Sve je to nekako bilo pomireno. Recimo, moj otac je na ovom mestu 1941. izgubio petnaestoro иeljadi. A seжam se 1959. godine bio je stari kuжni domaжin nekim devojkama Hrvaticama iz Иavљa kad su se udavale. Ja sam imao komљija Hrvata, u ponoж da sam im kucnuo na vrata, priskoиili bi i pomogli. I danas mi se javljaju, i ja sam sreжan иovek zbog toga.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kum i komљija Miloљeviжa: Velemir Mijatoviж

Maksim retko ode preko polja do sediљta opљtine, do Ravnog, iako dodaje da tamo ne bi imao nikakvih problema.

- Ni tamo naroda nema puno. Ovu mladost ne poznajem, a ono љto je u Ravnom ostalo, љto mi je generacijski bliћe, sa mnom se sreжe i pozdravlja, kao i ja sa njima. Bio sam nedavno i u Veljoj Meрi na sahrani Рure Oberana, komљije nam Hrvata. Stvarno, to je ko te zna, zna. Priрe ti, pozdravi se, ispriиa s tobom.

Ma i u "Dubrovaиkom vjesniku" se Oberanova porodica zahvalila i mom kumu Velemiru Mijatoviжu i meni љto smo bili na Рurinoj sahrani. Hoжu ti reжi: sa svima koji me poznaju, s te ljudske strane, ne samo da nemam problema, nego se obradujemo kad se sretnemo i vidimo.

Samo, zakljuиuje Maksim Miloљeviж, prelazeжi pogledom preko kraљkih brda, nema ni u njih naroda po selima. Slabo! I sami vidite, Popovo polje je opustelo s obe strane.


Da nam deca ne ostanu u zavadi

- Vedra иela idem u hrvatska mesta Ravno i Velju Meрu. Sve se zna љta je bilo tokom rata, samo to do mladih sporo dolazi. Treba brћe da se istina dokazuje, dok joљ ima ove stare generacije. Ako ova stara generacija izumre a istina se ne kaћe, deca жe nam ostati u zavadi. Tu treba pametne ljude sastaviti s jedne i druge i treжe strane i preko ovih skupova, pa preko crkve, da se apeluje, da se to uradi, da se istina obelodani dok ima ћivih svedoka, a ne da se fabrikuju laћi - predlaћe Maksim Miloљeviж.