Branko Miжiж SLOVO O AVDI

Obuжarski kalfa Avdo Serdareviж, rodom iz Ljubinja radio je kod moga oca i bio partizanski simpatizer. Taj Avdo je mene svakog dana slao na Ћelezniиku stanicu da brojim koliko tamo ima mrtvaиkih sanduka spremnih za put i za svaki sanduk mi je davao odreрenu sumu novca. Naravno da sam ja kao djeиak iљao za tim da dobijem viљe novca, pa sam poиeo da laћno poveжavam broj sanduka. Ka­snije kada se broj sanduka koji dolaze poveжao, dije­lom stvarno, dijelom radi moje korekcije, Avdi nije ni­­љta drugo preostalo veж da smanji sumu koju mi je da­vao za svaki sanduk posebno.

Krajem zime 1943. godine ponovo su u Bugojno doљli Nijem­ci. Sada u borbi sa partizanima koji su odstu­pali prema Neretvi. Prve njemaиke jedinice proљle su kroz иarљiju jednog popodneva, a zatim produћile prema Gornjem Vakufu. Dolazak njemaиkih trupa je pra­tio jedan njemaиki avion tipa „Henљel“ (jednomotorni visokokrilac), koji je letio u pravcu Gornjeg Vakufa, istoиno od Bugojna u prostoru izmeрu rijeke Vrbas i planina Kalin, Rudina, Radovan i Vranica.

Od tog dana Nijemci su skoro petnaest dana neprekidno kuljali prema Gornjem Vakufu, i dalje prema brdskom prevoju Maklen, gde su voрene ogorиene borbe. U jednom momentu, izgledalo je da su partizani potisli Nijemce prema Bugojnu, љto se vidjelo po tome љto su oni u samom mjestu pojaиali straћe, i pravili zaklo­ne od papirnih vreжa napunjenim pijeskom.

Na fudbalsko igraliљte, u blizini moje kuжe, иesto se spuљtao avion tipa „Roda“ u kojeg su Nijemci ukrcavali svoje teљke ranjenike i odvozili u Sarajevo.

Na ћeljezniиkoj stanici svakog dana je bilo de­setak mrtvaиkih sanduka naиinjenih od obiиne neo­bo­jene jelove daske, u kojima su Nijemci vozom odtpre­mali svoje poginule vojnike.

Avdo je nauиio mene i moga brata Duљana ka­ko da, na lukav naиin, prekidamo njemaиke telefon­ske veze, љto se radilo tako da se sa obje strane kab­la stavi parиe koћe (boksa), a onda se preko koћe ka­bl pritisne obiиnim kljeљtima. Pritom, alumini­jum­­ska ћica pukne, ali izolacija koja je bila od neke plastike, ostane иitava, pa je poslije teљko naжi gdje je ћica prekinuta. Mi smo po Avdinom upustvu preki­dali njemaиke telefonske ћice kad god nam se pruћi­la prilika. Moram reжi da sam ja na tom poslu bio manje hrabar nego moj brat Duљan, pa sam zato ja uvek bio onaj koji je иuvao straћu, dok je on prekidao ћicu.

Kasnije bi se nas dvojica malo odmakli i iz prikrajka posmatrali njemaиkog vojnika-vezistu, koji bi nekad i po иitav sat traћio gdje je prekid, da bi na kraju, revoltiran, jednostavno odsjekao dvadesetak metara ћice i zamjenio je novom. Interesantno je da bi se taj vojnik-vezista ubrzo pojavio, иim je veza bi­la prekinuta.

Bilo je joљ raznih nestaљluka. Pored igraliљta na koje su slijetale njemaиke „rode“ bila je jedna velika treљnja u иijem hladu su Nijemci иuvali burad sa benzinom u koju smo mi sipali vodu, pa je avion kad bi uzleteo иesto poиeo da kaљljuca i to nam je izgledalo vrlo zabavno. Grupa djeиaka u kojoj je pored mene uиetvovao moj brat Duљan, Slobodan Praljak, Omer Omanoviж i Nazif Жatiж (kojega жu se sa posebnom tugom sjeжati do kraja ћvota) to je izvodila tako љto su jedni zagovarali njemaиkog straћara, a drugi sipali vodu u burad sa benzinom. Istine radi i ovaj put moram reжi, da sam ja uvek bio oprezniji, pa sam bio malo podalje i иuvao straћu dok su oni radili radnju.

Ali da se opet vratim Avdi koji je bio rodom iz Ljubinja i strahovito mrzio Nijemce i ustaљe. Jednom prilikom je na sred иarљije sreo jednog svog roрaka koji je bio u ustaљkoj uniformi zloglasne Francetiжeve crne legije, i bez obzira љto je okolo bilo puno Nijemaca i ustaљa, poиeo da ga grdi i pljuje. Naravno da je bio odmah zatvoren i pretuиen. Od sigurne smrti ga je spasio dobar prijatelj moga oca Hrvat Slavko Kaliniж, koji je iљao kod zloglasnog Kuљtre (kojega neki pogreљno nazivaju Uљtro) i nekako izmolio da Avdu pusti na slobodu.

Kada su, mislim, u avgustu 1943. partizani prvi put oslobodili Bugojno, Avdo je stupio u slavom ovjenиanu Treжu krajiљku brigadu, koja je desetak dana prije kapi­tulacije Italije krenula prema Dalmaciji.

Poslijednji put sam vidio Avdu u Mrkonjiж Gradu negdje pred Boћiж 1944. godine. Treжa krajiљka je usiljenim mar­љom iљla prema Banja Luci, pa iako su njemaиki „Henљeli“ svaki иas nalijetali, bacali bombe i mitraljirali, ja sam uporno stajao pored ceste i иekao da vidim Avdu. I konaиno kad sam ga ugledao, priletio sam da ga pozdravim. On se mnogo obradovao kad me je vidio i iz dћepa italijanske bluze koju je imao na sebi, izvadio i dao mi љaku oraha, i rekao: „Evo ti i bjeћi dalje, vidiљ da avioni mitraljiraju“.

Tada sam zadnji put vidio Avdu. Kasnije sam иuo da je preћivio rat i da je ћivio negde u Zemunu, ali nikako nisam mogao pronaжi njegovu adresu.

Ostala je samo uspomena na jednog иovjeka koji mi je bio drag i ostao u lijepom sjeжanju.