Branko Miæiæ SLOVO O AVDI
LJUBINJE FORUM :: Opšte teme :: Svježe zanimljivosti iz Ljubinja, zemlje i svijeta :: Istorijski spomenici Ljubinja i okoline
Ñòðàíà 1 of 1
Branko Miæiæ SLOVO O AVDI
Obuæarski kalfa Avdo Serdareviæ, rodom iz Ljubinja radio je kod moga oca i bio partizanski simpatizer. Taj Avdo je mene svakog dana slao na Železnièku stanicu da brojim koliko tamo ima mrtvaèkih sanduka spremnih za put i za svaki sanduk mi je davao odreðenu sumu novca. Naravno da sam ja kao djeèak išao za tim da dobijem više novca, pa sam poèeo da lažno poveæavam broj sanduka. Kasnije kada se broj sanduka koji dolaze poveæao, dijelom stvarno, dijelom radi moje korekcije, Avdi nije ništa drugo preostalo veæ da smanji sumu koju mi je davao za svaki sanduk posebno.
Krajem zime 1943. godine ponovo su u Bugojno došli Nijemci. Sada u borbi sa partizanima koji su odstupali prema Neretvi. Prve njemaèke jedinice prošle su kroz èaršiju jednog popodneva, a zatim produžile prema Gornjem Vakufu. Dolazak njemaèkih trupa je pratio jedan njemaèki avion tipa „Henšel“ (jednomotorni visokokrilac), koji je letio u pravcu Gornjeg Vakufa, istoèno od Bugojna u prostoru izmeðu rijeke Vrbas i planina Kalin, Rudina, Radovan i Vranica.
Od tog dana Nijemci su skoro petnaest dana neprekidno kuljali prema Gornjem Vakufu, i dalje prema brdskom prevoju Maklen, gde su voðene ogorèene borbe. U jednom momentu, izgledalo je da su partizani potisli Nijemce prema Bugojnu, što se vidjelo po tome što su oni u samom mjestu pojaèali straže, i pravili zaklone od papirnih vreæa napunjenim pijeskom.
Na fudbalsko igralište, u blizini moje kuæe, èesto se spuštao avion tipa „Roda“ u kojeg su Nijemci ukrcavali svoje teške ranjenike i odvozili u Sarajevo.
Na željeznièkoj stanici svakog dana je bilo desetak mrtvaèkih sanduka naèinjenih od obiène neobojene jelove daske, u kojima su Nijemci vozom odtpremali svoje poginule vojnike.
Avdo je nauèio mene i moga brata Dušana kako da, na lukav naèin, prekidamo njemaèke telefonske veze, što se radilo tako da se sa obje strane kabla stavi parèe kože (boksa), a onda se preko kože kabl pritisne obiènim klještima. Pritom, aluminijumska žica pukne, ali izolacija koja je bila od neke plastike, ostane èitava, pa je poslije teško naæi gdje je žica prekinuta. Mi smo po Avdinom upustvu prekidali njemaèke telefonske žice kad god nam se pružila prilika. Moram reæi da sam ja na tom poslu bio manje hrabar nego moj brat Dušan, pa sam zato ja uvek bio onaj koji je èuvao stražu, dok je on prekidao žicu.
Kasnije bi se nas dvojica malo odmakli i iz prikrajka posmatrali njemaèkog vojnika-vezistu, koji bi nekad i po èitav sat tražio gdje je prekid, da bi na kraju, revoltiran, jednostavno odsjekao dvadesetak metara žice i zamjenio je novom. Interesantno je da bi se taj vojnik-vezista ubrzo pojavio, èim je veza bila prekinuta.
Bilo je još raznih nestašluka. Pored igrališta na koje su slijetale njemaèke „rode“ bila je jedna velika trešnja u èijem hladu su Nijemci èuvali burad sa benzinom u koju smo mi sipali vodu, pa je avion kad bi uzleteo èesto poèeo da kašljuca i to nam je izgledalo vrlo zabavno. Grupa djeèaka u kojoj je pored mene uèetvovao moj brat Dušan, Slobodan Praljak, Omer Omanoviæ i Nazif Æatiæ (kojega æu se sa posebnom tugom sjeæati do kraja žvota) to je izvodila tako što su jedni zagovarali njemaèkog stražara, a drugi sipali vodu u burad sa benzinom. Istine radi i ovaj put moram reæi, da sam ja uvek bio oprezniji, pa sam bio malo podalje i èuvao stražu dok su oni radili radnju.
Ali da se opet vratim Avdi koji je bio rodom iz Ljubinja i strahovito mrzio Nijemce i ustaše. Jednom prilikom je na sred èaršije sreo jednog svog roðaka koji je bio u ustaškoj uniformi zloglasne Francetiæeve crne legije, i bez obzira što je okolo bilo puno Nijemaca i ustaša, poèeo da ga grdi i pljuje. Naravno da je bio odmah zatvoren i pretuèen. Od sigurne smrti ga je spasio dobar prijatelj moga oca Hrvat Slavko Kaliniæ, koji je išao kod zloglasnog Kuštre (kojega neki pogrešno nazivaju Uštro) i nekako izmolio da Avdu pusti na slobodu.
Kada su, mislim, u avgustu 1943. partizani prvi put oslobodili Bugojno, Avdo je stupio u slavom ovjenèanu Treæu krajišku brigadu, koja je desetak dana prije kapitulacije Italije krenula prema Dalmaciji.
Poslijednji put sam vidio Avdu u Mrkonjiæ Gradu negdje pred Božiæ 1944. godine. Treæa krajiška je usiljenim maršom išla prema Banja Luci, pa iako su njemaèki „Henšeli“ svaki èas nalijetali, bacali bombe i mitraljirali, ja sam uporno stajao pored ceste i èekao da vidim Avdu. I konaèno kad sam ga ugledao, priletio sam da ga pozdravim. On se mnogo obradovao kad me je vidio i iz džepa italijanske bluze koju je imao na sebi, izvadio i dao mi šaku oraha, i rekao: „Evo ti i bježi dalje, vidiš da avioni mitraljiraju“.
Tada sam zadnji put vidio Avdu. Kasnije sam èuo da je preživio rat i da je živio negde u Zemunu, ali nikako nisam mogao pronaæi njegovu adresu.
Ostala je samo uspomena na jednog èovjeka koji mi je bio drag i ostao u lijepom sjeæanju.
Krajem zime 1943. godine ponovo su u Bugojno došli Nijemci. Sada u borbi sa partizanima koji su odstupali prema Neretvi. Prve njemaèke jedinice prošle su kroz èaršiju jednog popodneva, a zatim produžile prema Gornjem Vakufu. Dolazak njemaèkih trupa je pratio jedan njemaèki avion tipa „Henšel“ (jednomotorni visokokrilac), koji je letio u pravcu Gornjeg Vakufa, istoèno od Bugojna u prostoru izmeðu rijeke Vrbas i planina Kalin, Rudina, Radovan i Vranica.
Od tog dana Nijemci su skoro petnaest dana neprekidno kuljali prema Gornjem Vakufu, i dalje prema brdskom prevoju Maklen, gde su voðene ogorèene borbe. U jednom momentu, izgledalo je da su partizani potisli Nijemce prema Bugojnu, što se vidjelo po tome što su oni u samom mjestu pojaèali straže, i pravili zaklone od papirnih vreæa napunjenim pijeskom.
Na fudbalsko igralište, u blizini moje kuæe, èesto se spuštao avion tipa „Roda“ u kojeg su Nijemci ukrcavali svoje teške ranjenike i odvozili u Sarajevo.
Na željeznièkoj stanici svakog dana je bilo desetak mrtvaèkih sanduka naèinjenih od obiène neobojene jelove daske, u kojima su Nijemci vozom odtpremali svoje poginule vojnike.
Avdo je nauèio mene i moga brata Dušana kako da, na lukav naèin, prekidamo njemaèke telefonske veze, što se radilo tako da se sa obje strane kabla stavi parèe kože (boksa), a onda se preko kože kabl pritisne obiènim klještima. Pritom, aluminijumska žica pukne, ali izolacija koja je bila od neke plastike, ostane èitava, pa je poslije teško naæi gdje je žica prekinuta. Mi smo po Avdinom upustvu prekidali njemaèke telefonske žice kad god nam se pružila prilika. Moram reæi da sam ja na tom poslu bio manje hrabar nego moj brat Dušan, pa sam zato ja uvek bio onaj koji je èuvao stražu, dok je on prekidao žicu.
Kasnije bi se nas dvojica malo odmakli i iz prikrajka posmatrali njemaèkog vojnika-vezistu, koji bi nekad i po èitav sat tražio gdje je prekid, da bi na kraju, revoltiran, jednostavno odsjekao dvadesetak metara žice i zamjenio je novom. Interesantno je da bi se taj vojnik-vezista ubrzo pojavio, èim je veza bila prekinuta.
Bilo je još raznih nestašluka. Pored igrališta na koje su slijetale njemaèke „rode“ bila je jedna velika trešnja u èijem hladu su Nijemci èuvali burad sa benzinom u koju smo mi sipali vodu, pa je avion kad bi uzleteo èesto poèeo da kašljuca i to nam je izgledalo vrlo zabavno. Grupa djeèaka u kojoj je pored mene uèetvovao moj brat Dušan, Slobodan Praljak, Omer Omanoviæ i Nazif Æatiæ (kojega æu se sa posebnom tugom sjeæati do kraja žvota) to je izvodila tako što su jedni zagovarali njemaèkog stražara, a drugi sipali vodu u burad sa benzinom. Istine radi i ovaj put moram reæi, da sam ja uvek bio oprezniji, pa sam bio malo podalje i èuvao stražu dok su oni radili radnju.
Ali da se opet vratim Avdi koji je bio rodom iz Ljubinja i strahovito mrzio Nijemce i ustaše. Jednom prilikom je na sred èaršije sreo jednog svog roðaka koji je bio u ustaškoj uniformi zloglasne Francetiæeve crne legije, i bez obzira što je okolo bilo puno Nijemaca i ustaša, poèeo da ga grdi i pljuje. Naravno da je bio odmah zatvoren i pretuèen. Od sigurne smrti ga je spasio dobar prijatelj moga oca Hrvat Slavko Kaliniæ, koji je išao kod zloglasnog Kuštre (kojega neki pogrešno nazivaju Uštro) i nekako izmolio da Avdu pusti na slobodu.
Kada su, mislim, u avgustu 1943. partizani prvi put oslobodili Bugojno, Avdo je stupio u slavom ovjenèanu Treæu krajišku brigadu, koja je desetak dana prije kapitulacije Italije krenula prema Dalmaciji.
Poslijednji put sam vidio Avdu u Mrkonjiæ Gradu negdje pred Božiæ 1944. godine. Treæa krajiška je usiljenim maršom išla prema Banja Luci, pa iako su njemaèki „Henšeli“ svaki èas nalijetali, bacali bombe i mitraljirali, ja sam uporno stajao pored ceste i èekao da vidim Avdu. I konaèno kad sam ga ugledao, priletio sam da ga pozdravim. On se mnogo obradovao kad me je vidio i iz džepa italijanske bluze koju je imao na sebi, izvadio i dao mi šaku oraha, i rekao: „Evo ti i bježi dalje, vidiš da avioni mitraljiraju“.
Tada sam zadnji put vidio Avdu. Kasnije sam èuo da je preživio rat i da je živio negde u Zemunu, ali nikako nisam mogao pronaæi njegovu adresu.
Ostala je samo uspomena na jednog èovjeka koji mi je bio drag i ostao u lijepom sjeæanju.
bolero- Napreduje
- Broj poruka : 61
Points : 21
Datum upisa : 11.05.2008
LJUBINJE FORUM :: Opšte teme :: Svježe zanimljivosti iz Ljubinja, zemlje i svijeta :: Istorijski spomenici Ljubinja i okoline
Ñòðàíà 1 of 1
Permissions in this forum:
Íå ìîæåòå îäãîâîðèòè íà òåìå ó îâîì ôîðóìó
Tue Feb 05 2019, 06:58 by space
» Smešne Vesti
Sun Feb 11 2018, 08:17 by zokib
» Branko Miæiæ SLOVO O AVDI
Tue Oct 17 2017, 10:55 by bolero
» Markus Pavlov - Neistraženi predeli (Official Video 2017)
Tue Apr 11 2017, 08:42 by zokib
» Markus Pavlov
Fri Feb 17 2017, 12:27 by zokib
» Crkva Sv. Velikomucenika Lazara - Vlahovici
Fri Feb 17 2017, 11:30 by space
» Stare fotke i dr. ljubinjski "antikviteti"
Sun Feb 12 2017, 12:26 by space
» Ljubinje 1779 i 1789 godine
Sun Jul 10 2016, 09:10 by bolero
» Bekula ft. Markus & PG - Ti si tako htela
Sat Mar 26 2016, 13:03 by zokib