LJUBINJE FORUM
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Branko Miæiæ SLOVO O AVDI

Go down

Branko Miæiæ SLOVO O AVDI Empty Branko Miæiæ SLOVO O AVDI

Ïîðóêà by bolero Tue Oct 17 2017, 10:55

Obuæarski kalfa Avdo Serdareviæ, rodom iz Ljubinja radio je kod moga oca i bio partizanski simpatizer. Taj Avdo je mene svakog dana slao na Železnièku stanicu da brojim koliko tamo ima mrtvaèkih sanduka spremnih za put i za svaki sanduk mi je davao odreðenu sumu novca. Naravno da sam ja kao djeèak išao za tim da dobijem više novca, pa sam poèeo da lažno poveæavam broj sanduka. Ka­snije kada se broj sanduka koji dolaze poveæao, dije­lom stvarno, dijelom radi moje korekcije, Avdi nije ni­­šta drugo preostalo veæ da smanji sumu koju mi je da­vao za svaki sanduk posebno.

Krajem zime 1943. godine ponovo su u Bugojno došli Nijem­ci. Sada u borbi sa partizanima koji su odstu­pali prema Neretvi. Prve njemaèke jedinice prošle su kroz èaršiju jednog popodneva, a zatim produžile prema Gornjem Vakufu. Dolazak njemaèkih trupa je pra­tio jedan njemaèki avion tipa „Henšel“ (jednomotorni visokokrilac), koji je letio u pravcu Gornjeg Vakufa, istoèno od Bugojna u prostoru izmeðu rijeke Vrbas i planina Kalin, Rudina, Radovan i Vranica.

Od tog dana Nijemci su skoro petnaest dana neprekidno kuljali prema Gornjem Vakufu, i dalje prema brdskom prevoju Maklen, gde su voðene ogorèene borbe. U jednom momentu, izgledalo je da su partizani potisli Nijemce prema Bugojnu, što se vidjelo po tome što su oni u samom mjestu pojaèali straže, i pravili zaklo­ne od papirnih vreæa napunjenim pijeskom.

Na fudbalsko igralište, u blizini moje kuæe, èesto se spuštao avion tipa „Roda“ u kojeg su Nijemci ukrcavali svoje teške ranjenike i odvozili u Sarajevo.

Na željeznièkoj stanici svakog dana je bilo de­setak mrtvaèkih sanduka naèinjenih od obiène neo­bo­jene jelove daske, u kojima su Nijemci vozom odtpre­mali svoje poginule vojnike.

Avdo je nauèio mene i moga brata Dušana ka­ko da, na lukav naèin, prekidamo njemaèke telefon­ske veze, što se radilo tako da se sa obje strane kab­la stavi parèe kože (boksa), a onda se preko kože ka­bl pritisne obiènim klještima. Pritom, alumini­jum­­ska žica pukne, ali izolacija koja je bila od neke plastike, ostane èitava, pa je poslije teško naæi gdje je žica prekinuta. Mi smo po Avdinom upustvu preki­dali njemaèke telefonske žice kad god nam se pruži­la prilika. Moram reæi da sam ja na tom poslu bio manje hrabar nego moj brat Dušan, pa sam zato ja uvek bio onaj koji je èuvao stražu, dok je on prekidao žicu.

Kasnije bi se nas dvojica malo odmakli i iz prikrajka posmatrali njemaèkog vojnika-vezistu, koji bi nekad i po èitav sat tražio gdje je prekid, da bi na kraju, revoltiran, jednostavno odsjekao dvadesetak metara žice i zamjenio je novom. Interesantno je da bi se taj vojnik-vezista ubrzo pojavio, èim je veza bi­la prekinuta.

Bilo je još raznih nestašluka. Pored igrališta na koje su slijetale njemaèke „rode“ bila je jedna velika trešnja u èijem hladu su Nijemci èuvali burad sa benzinom u koju smo mi sipali vodu, pa je avion kad bi uzleteo èesto poèeo da kašljuca i to nam je izgledalo vrlo zabavno. Grupa djeèaka u kojoj je pored mene uèetvovao moj brat Dušan, Slobodan Praljak, Omer Omanoviæ i Nazif Æatiæ (kojega æu se sa posebnom tugom sjeæati do kraja žvota) to je izvodila tako što su jedni zagovarali njemaèkog stražara, a drugi sipali vodu u burad sa benzinom. Istine radi i ovaj put moram reæi, da sam ja uvek bio oprezniji, pa sam bio malo podalje i èuvao stražu dok su oni radili radnju.

Ali da se opet vratim Avdi koji je bio rodom iz Ljubinja i strahovito mrzio Nijemce i ustaše. Jednom prilikom je na sred èaršije sreo jednog svog roðaka koji je bio u ustaškoj uniformi zloglasne Francetiæeve crne legije, i bez obzira što je okolo bilo puno Nijemaca i ustaša, poèeo da ga grdi i pljuje. Naravno da je bio odmah zatvoren i pretuèen. Od sigurne smrti ga je spasio dobar prijatelj moga oca Hrvat Slavko Kaliniæ, koji je išao kod zloglasnog Kuštre (kojega neki pogrešno nazivaju Uštro) i nekako izmolio da Avdu pusti na slobodu.

Kada su, mislim, u avgustu 1943. partizani prvi put oslobodili Bugojno, Avdo je stupio u slavom ovjenèanu Treæu krajišku brigadu, koja je desetak dana prije kapi­tulacije Italije krenula prema Dalmaciji.

Poslijednji put sam vidio Avdu u Mrkonjiæ Gradu negdje pred Božiæ 1944. godine. Treæa krajiška je usiljenim mar­šom išla prema Banja Luci, pa iako su njemaèki „Henšeli“ svaki èas nalijetali, bacali bombe i mitraljirali, ja sam uporno stajao pored ceste i èekao da vidim Avdu. I konaèno kad sam ga ugledao, priletio sam da ga pozdravim. On se mnogo obradovao kad me je vidio i iz džepa italijanske bluze koju je imao na sebi, izvadio i dao mi šaku oraha, i rekao: „Evo ti i bježi dalje, vidiš da avioni mitraljiraju“.

Tada sam zadnji put vidio Avdu. Kasnije sam èuo da je preživio rat i da je živio negde u Zemunu, ali nikako nisam mogao pronaæi njegovu adresu.

Ostala je samo uspomena na jednog èovjeka koji mi je bio drag i ostao u lijepom sjeæanju.

bolero
Napreduje

Broj poruka : 61
Points : 21
Datum upisa : 11.05.2008

Íàçàä íà âðõ Go down

Íàçàä íà âðõ


 
Permissions in this forum:
Íå ìîæåòå îäãîâîðèòè íà òåìå ó îâîì ôîðóìó